Ziletove verse: Grbavica

Datum: 09.03.2016. Kategorija: Kolumne

Ne bih zaista znao reći zašto nema gledalaca na Grbavici.

Ne mogu reći da je to ispadanje iz borbe za titulu, jest da su mnogi pa i ja sam titulu prežalili već nakon nekoliko kola domaćeg prvenstva, ali posjeta je od samog početka prvenstva bila kud’ i kamo lošija nego lani.

Mislim da su se mnogi razočarali petardom protiv Hapoela. To mi je jedino objašnjenje. Valjda su očekivali već prve godine uspjeh kao one godine kad smo dogurali do NCU. Međutim zaboravili su da je i prve godine sa Amarom Željo ispao expresno od Lewskog veoma sličnim rezultatom (4:0).
Ljudi se lahko napale ali i lahko padnu u depresiju. Ja čini mi se lakše padnem u depresiju, ali zato ima zlatno pravilo GODIŠNJA KARTA. Kupiš je i onda znaš da si obavezan ići na svaku.
Juče sam bio kući na vrijeme da gledam tekmu od početka na TV-u. Ja sam došao na Grbavicu sa 15 minuta zakašnjenja, i odgledao tekmu do kraja.

Ma sva je priča bezveze. Ostaje samo ona zlatna, “ne jede burek onaj ko ima, već onaj ko je naučio da ga jede”. Ima još jedna “Ne pije onaj ko je veseo, niti onaj ko je tužan, pije onaj ko voli da pije”.
Čini mi se da sam počeo previše da pametujem, ali.. Moram reći. Kad uđem kroz kapiju ja sam već drugi čovjek, kad prostrem novine na klupu i sjednem to je već doživljaj. Dovoljno je da gledam u onu travi i meni je dosta.

Preko pauza mi to jako fali i jedva čekam, NE DA GLEDAM UTAKMICU, NITI ŠEHU, NITI LAZU, NITI ZEBU… Jedva čekam da se vratim na svoju GRBAVICU. Ko tu kuću ne gleda tako, on čeka rezultate, trenere, uprave i igrače da dođu. Ja čekam da dođem KUĆI. I kad je stadion pun ja se osjećam nekako nadmoćno, masa njih je tu u gostima a ja sam kod SVOJE KUĆE!!! Možda nisam normalan, ali znam da nisam jedini. Bude tu još bolesnika… I bit će ih. Jednog odgajam.